Da li ste nekada bili u Lisabonu?

"Najbolji za život je onaj grad u kome se stranac oseća kao kod kuće." Italo Calvino                             Da li ste nekada bili u Lisabonu?

Ako niste, požurite! Ne odlažite put u ovaj čarobni grad, jer jednom kada ga posetite, poželećete da se vratite ponovo i ponovo...Nemojte ni slučajno dozvoliti da vam udaljenost bude problem, jer ce prelepi pejzaži na putu do njega učiniti da vam vreme prosto proleti. Kada se jednom nađete na najzapadnijem delu Evrope, uz stene, vetar i šumove mora osećaćete se...jednostavno sjajno! I zato spakujte svoje kofere...Krećemo..

Iako je najveći grad i najvažnija luka u Portugaliji, sa preko 600.000 stanovnika, ovaj prelepi grad u sebi nosi nesto što samo pravi romantičari mogu da prepoznaju. Na samom ulazu u Lisabon čeka Vas i prva avantura,  Most Vaska De Game, od čijih se 17 kilometara, čak 12 nalazi nad širokim i nepreglednim koritom reke Težo.

Lisabon je uzbudljiva i živopisna metropola, ali slobodno možemo reći i grad kontrasta. Ovo je mesto gde se na svakom koraku prepliću sadašnjost i prošlost, tradicija i avangarda, staro i novo... Na momenat se susretnemo sa širokim avenijama, perfektno urađenim putevima, besprekorno sređenim parkovima, modernim automobilima i zapanjujuće lepim građevinama iz  perioda slavne portugalske istorije, dok su samo na korak dalje  prizori koji daju jasnu sliku o tome da i sada veliki broj građana Lisabona živi i više nego skromno.

Predlažemo da za razgledanje izaberete bilo koje od sredstava javnog prevoza. Osećaćete se sjajno bez obzira   da li odlučite da idete starim tramvajima uskim ulicama Alfame, brodom ili žičarom duž reke Težo. Ako još  imate sreće da se vozite kada u tramvaju neki od lokalnih Fado pevača, svojim pevanjem doprinosi atmosferi prestonice, biće to nešto po čemu ćete ovaj grad pamtiti zauvek. Fenomenalan doživljaj pruža i vožnja metroom  čija je svaka stanica različito dekorisana prelepim keramičkim pločicama. Popularni naziv za ove pločice je azuležo i one se mogu videti duž celog Lisabona, kako na fasadama, tako i unutar zgrada, crkava i restorana, pa su samim tim  nezaobilazan sastojak različitih stilova portugalske arhitekture.

Azuležo predstavlja nešto više od slikarstva u keramici. Kao sastavni deo arhitekture Lisabona, tajna njegove lepote je upravo u tome što najjednostavniji dom pretvara u kuću iz snova.  Svaka bezazlena šetnja lisabonskim ulicama skoro neminovno donosi ushićenje slučajnog otkrića ovih arhitektonskih dragulja razbacanih iza visokih zidina, po skrovitim vrtovima, raskošnim palatama ili manastirskim atrijumima. Ove čarobne pločice nadživljavaju zub vremena i uprkos vekovima nikada ne gube svoju draž. Kako su se tehnike izrade azuleža menjale iz godine u godinu, poput nekog tajnog koda, one svojim stilom, upućenima oslikavaju i odaju period i  trenutak u kome su nastale.

U samom centru Lisabona postoji i nekoliko živih radionica u kojima se na licu mesta može videti kako se proizvodi  azuležo  a neke od njih imaju tradiciju dugu više od 150 godina. Vlasnici takvih radionica će svim zainteresovanim posetiocima, uvek i sa ljubaznošću prikazati stare, tradicionalne, ali i nove, savremene tehnike za izradu ovog takoreći zaštitnog znaka Lisabona  i sve to u želji da sačuvaju sopstvenu tradiciju i održe njenu dugovečnost.

Isto kao i mnogi evropski gradovi koji su imali svoje vizionare koji su ostavili upečatljive tragove, na scenu Lisabonske arhitekture u jednom momentu je istupio  Sebastiao de Melo, koji je bio pokretač ideje da se posle razornog zemljotresa, koji je pogodio grad 1755. godine, Lisabon rekonstruiše po ugledu na Pariz.  Sada već sa titulom Markiza od Pombala, pod njegovom  inicijativom projektovan je danačnji trg Pombal sa prelepim širokim avenijama koje se zvezdasto pružaju u svim pravcima. Najlepša od njih je  Avenida da Liberdade, prepuna fasada od snežno belog kamena,  balkona ukrašenih  kovanim gvožđem i nizom fontana i drvoreda među kojima su se smestili prijatni kafe restorani i radnje visokog standarda. Građevine u ovoj aveniji nisu fenomen samo po svom izgledu, već su poznate kao prve u svetu otporne na pomeranje tla. Duž cele avenije prostiru se trotoari od kocke u vidu mozaika, koji su takodje ne retka pojava i u ostalim delovima grada. Avenija se završava na Trgu Dom Pedro IV, ili kako bi Portugalci rekli trgu Rossio. Ovde je najdominantnija gradjevina zgrada pozorišta, Teatro Nacional de Dona Maria II, a u neposrednoj  blizini nalazi se i jedinstven lift – Elevador de Santa Justa napravljen od stakla i kovanog gvožđa. Na njegovoj platformi nalazi se kafe iz koga uz hladno osveženje možete uživati u jednoj od najlepših panorama Lisabona. 

Napuštanjem trga Rossio, ulazi se u zonu Blaža u kojoj dominira nešto drugačija arhitektura.  Iako  je cela oblast posle zemljotresa rekonstruisana, ovde su ulice zadržale stare nazive po zanatima koji su se u njima odvijali. Ovo je i najpopularnija trgovinska četvrt u kojoj ulice preko dana izgledaju kao košnice, ali posle zatvaranja prodavnica, ovaj kraj potpuno opusti. Večernji izlasci i noćni život premeštaju se na dokove Belema koji je doživeo pravi bum poslednjih godina, kao i u druge tradicionalne delove grada.

Istočno od Blaže je najstariji i najživopisniji deo Lisabona – Alfama, kolevka čuvenog „Fada“. U ovom delu grada sve je nekako skromno i sićušno. Lako se možete izgubiti u lavirintu krivudavih, strmih i uskih uličica i prevelikom broju stepenika koji imaju neki interesantan kružni tok, pa se veoma lako ponovo možete naći na mestu sa koga ste krenuli. Ovde vlada posebna atmosfera koja podseća na neka davna... davna vremena i na trenutke vam se čini da ste se nekim vremeplovom vratili nazad.  Ovde vreme sporo teče, ljudi sede sa komšijama, ispred kuća sa oronulim fasadama , ulicama se širi miris sveže pečene ribe, a svaki od stanovnika ovog kvarta rado će vam se naći pri ruci, kakvu god pomoć da zatražite od njega.

Šarm ovog grada upravo i leži u tome što je smešten na sedam brežuljka pa njegovo upoznavanje nikako nije monotono. Obavezno treba obratiti paznju na izbor obuće pre nego sto krenete u razgledanje i šetnju, jer će vam trebati  dosta energije da izdržite sve te uspone i padove tla, kojima ovaj grad obiluje. Ulice su strme, trotoari prekriveni kaldrmom, ali to je za raspoložene turiste još samo jedna draž više. 

Jedan od najzanimljivijih istorijskih i turističkih destinacija u Lisabonu je tvrđava Castelo do Sao Jorge. Stacionirana je na najvišem brdu i predstavlja istorijski centar grada. Kada ipak uspete, da uz dosta muke stignete do ovog velelepnog zamka iz srednjovekovnog perioda čeka vas jako prijatno iznenađenje. Pogled na grad, brodove u luci, nepreglednu reku i crvene krovove Alfame, svakako je nešto što turistima oduzima dah. 

Iako relativno mali grad, Lisabon obiluje muzejima, tako da za relativno malo novca možete uživati u delima najboljih evropskih slikara. Ljubitelji  umetnosti biće prijatno iznenađeni jer, pored nacionalnog muzeja Arte Antiga, Muzej Gulbenkian sadrži najbogatiju umetničku zbirku Lisabona. Cene hrane, pića i svih ostalih troškova su takođe veoma  prihvatljive tako da i oni sa skromnijim džeparcem mogu u potunosti da se uklope.

Raspoloženje Lisabona ne može da dočara ni jedan drugi zvuk kao što to može Fado, a baš ovi zvuci poneće vas u mnogobrojne parkove pune različitog, neobičnog bilja, poznatih skulptura i malih jezera. Jedan od najlepših je Park Nacija. U njemu se nalazi mnogo restorana, hotela, tržni centar i toranj Vasko De Gama. Ovde je svoje mesto zauzeo i drugi po veličini Okeanium u Evropi  koji sadrži gotovo sve forme morskog života.

Belem je kvart u zapadnom delu Lisabona koji je dobio ime po jednoj maloj kapeli „Madona Betlehema“ u kojoj se po predanju Vasko de Gama pomolio u noći uoči polaska na put koji će obeležiti otkriće novog puta za Indiju. Najznačajniji kulturni spomenik je impresivni kompleks manastira Žeronimo, remek delo manuelinske arhitekture. Veličanstvena građevina manastira dugačka je 300 metara. U atrijumu katedrale nalazi se sarkofag Vaska de Game. Kada se napuštajući manastirski kompleks nastavi prema reci preko avenije de Brasilia, ukazuje se još jedan dragulj manuelinskog kitnjastog stila – Belemska kula, koja je prvobitno služila kao svetionik i kontrolni toranj. Sa vrha kule po vedrom vremenu pruža se pogled sve do Atlantika i letovališta Kaškaiš. Nastavljajući dalje obalom, nailazi se na Spomenik otkrićima podignut povodom 500 godina od smrti Henrija Navigatora. Na spomeniku su isklesane 32 figure na čelu sa kraljem Henrijem, a među figurama su poznati moreplovci, pesnici, slikari i kralj Manuel I.  Sa ovog mesta pruža se pogled na most „25. april“, nazvan po „Karanfil revoluciji“ koja se odigrala 25. aprila 1974. godine, kada je okončan Salazarov diktatorski režim posle punih 48 godina. Most je građen po ugledu na Golden Gate u San Francisku i uzdiže se 70 metara iznad površine reke a vodi direktno do poznate statue Isusa Hrista, replike čuvenog kipa Isusa koja se nalazi u Rio de Ženeiru.

Portugalci su narod koji je patnju pretočio u umetnost življenja a njihov simbol, fado muzika je nabolji izraz  ovakvog emotivnog stanja. Fado, kakav nam je poznat u današnjem obliku, zaživeo je u lisabonskim lučkim tavernama, a ponikao je među priprostim, neuglednim gradskim življem Lisabona krajem 18.veka. Pevali su ga svi oni kojima je pesma bila jedini način da olakšaju svoju patnju.

Dugo godina fado je bio zapostavljen. Tokom poslednje dve decenije, ova muzička forma, doživela je pravi procvat i preporod zahvaljujući mnoštvu novih, mladih glasova koji čine hrabar iskorak u pravcu poigravanja strogim i ustaljenim pravilima. Iako se, ova dragocenost portugalske urbane kulture proširila i van granica Portugalije, fado ipak ostaje neraskidivo povezan sa lisabonskom kaldrmom i obogaćuje svaki boravak u portugalskoj prestonici. Ipak, ako zaista želite da čujete fado u punom sjaju, odlučite se za posetu jednoj od tradicionalnih taverni gde se dešavaju fado večeri, koje predstavljaju ritual za sebe. Tradicija nalaže da se večera služi pre muzike, kako apsolutno ništa ne bi remetilo zvuke ove, za meštane, svete muzike, i kako bi se u nemoj tišini uživalo uz neko od opojnih portugalskih vina.

Hrana je, pored fudbala i omiljene muzičke tradicije, deo svetog trojstva kojem se svaki Portugalac klanja, tako da turistima ne preostaje ništa drugo nego da se pridruže sveopštem uživanju. Doručak je u ovom delu sveta nešto na šta se i ne obraća naročito velika pažnja, ali se zato kada prođe podne obustavlja svaki posao, a u restoranima koji nude jeftine dnevne menije teško pronalazi slobodno mesto. Večera je tek posebna priča. Uz obavezno predjelo, supu i glavno jelo služe se i odlična vina, a tu se slučajno nađe i poneka blaga poslastica ili sveže voće. Ovakve navike turisti sa lakoćom usvajaju pa nije redak slučaj da se iz Lisabona vratite kući sa par kilograma viška. Ovde se jede na svakom koraku, a kult hrane se praznuje, gaji i održava na sve moguće načine. Zanimljivo je i pomalo čudno, što je ova pomorska zemlja, prebogata sopstvenim svežim plodovima mora, za nacionalno jelo odabrala bakalar, ribu iz udaljenih hladnih mora severnog Atlantika ili Norveške. Ovde se bakalar sprema na 365 načina i najteže je odabrati  jedan od bogatih priloga ili preliva koji su obavezni deo porcije. Poslastičarnice su takođe jedan od kultova savremenog Portugalca, pa se shodno tome nalaze na svakom koraku. Brzi doručak uz tost i belu kafu, prepodnevni predah uz neku poslasticu, popodne uz kafu razgovor i kolače svakako su sitnice kojih se jedan stanovnik Lisabona nikada ne bi odrekao.  Sintra je mali gradić u neposrednoj blizini Lisabona. Poznat kao letnja rezidencija portugalskih kraljeva i mesto gde su tražili utočište u vrelim letnjim danima, nikako ga ne smete isključiti sa spiska prioriteta.  Ovde će biti posebno zanimljivo deci, jer je upravo u ovom kraju poznati muzej igračaka gde se mogu videti stare, kamene egipatske igracke stare oko 3000 godina kao i mnoge druge iz Zimbabvea, Senegala i ostalih delova sveta.  U blizini je i Palacio da Pena, šareni dvorac sa neobičnim kupolama i kulama, nalik na Diznijeve dvorce.

U maju i junu, pažnju i divljenje turista privlače guste krošnje drvoreda „žakarande“ sa cvetovima jasno ljubičaste boje, dajući lisabonskim ulicama i avenijama sasvim posebnu draž. O Lisabonu se može pisati satima, pa čak i danima i potpuno sam sigurna da Vam nikada ne bi dosadio.U ovom gradu ima toliko lepih momenata koji  bude različita osećanja, toliko fantastičnih slika - da je prava šteta trepnuti samo na momenat...